Kada zakoračite u stan koji je preživeo raspad nekoliko država, prvo što osetite je - njegova zapremina. Sa plafonima koji često prelaze tri i po metra, ovi prostori „dišu” drugačije. Upravo ta visina i specifičan raspored prostorija, gde se iz centralnog salona ulazi u prostrane sobe povezane masivnim dvokrilnim vratima, čine ih idealnim za ono što tržište danas najviše traži, a to je reprezentativnost.
„Salonski stanovi su ograničeni na tržištu u smislu njihovog broja. Radi se o specifičnoj vrsti nepokretnosti, koje datiraju sa kraja 19. veka. Samim tim kada je reč o ograničenom broju stanova, to znatno može uticati na cenu zakupa. U velikoj meri utiče i što se pomenuti tip stanova najčešće nalazi u centalnom delu Beograda – opštinama Stari grad, Vračar, Savski venac”, kaže za NIN Diplomasi Jelena Dukić, šef tržišta u kompaniji „Indomio Srbija”.
Prema njenim rečima, jedan od ključnih faktora u formiranju same cene zakupa jeste lokacija, ali isto tako i kvadratura, jer su salonci u najvećoj meri veće površine, karakteriše ih visina plafona i često poseduju dobru strukturu same nekretnine.
„Salonski stanovi se iznajmljuju ne samo u svrhu življenja, već su vrlo često pogodni i za poslovne namene, te i ovaj faktor može uticati na cenu njihovog zakupa. Na našim portalima za oglašavanje nekretnina imamo priliku da vidimo prodaju i iznajmljivanje salonskih stanova, ali posmatrajući ukupan broj oglasa, ova vrsta stanova je u jako malom procentu”, objašnjava naša sagovornica.
Jelena Dukić ističe da je razlog taj što se radi se o maloj ponudi, jer je broj ovakvih zgrada ograničen. Kako se većina ovih stanova nalazi na veoma traženim lokacijama, vrlo često veoma brzo pronađu svog kupca.
Direktor agencije „Art nekretnine” Uroš Jovanović za NIN Diplomasi kaže da salonaca u Beogradu ima regularno u prodaji, ali da vlasnici za njih sve češće traže premijum cenu.
„Večina salonskih stanova nalazi se na opštini Stari grad, te ta sama činjenica diktira cenu prevashodno. U prodaji su oni u centru od 3.500 do 6.000 evra po kvadratnom metru, a za izdavanje cene zakupa idu od 9 do 15 evra po kvadratu”, objašnjava naš sagovornik.
Jelena Dukić ističe da smo u poslednjih nekoliko godina svedoci skoka cene starogradnje, te se samim tim to odnosi i na salonske stanove.
„Oni su uvek bili premijum segment starogradnje. Segment novogradnje je u poslednjih pet godina imao manji rast cene u procentima nego stara gradnja uopšteno. U terminima rasta cene dakle, više je poskupela starogradnja procentualno”, kaže Jelena Dukić u razgovoru sa novinarom NIN-a Gojkom Vlaovićem.
Cene zakupa salonaca odavno su „paprene”. Naime, takav stan u dobrom stanju na Vračaru ili Dorćolu ne iznajmljuje se porodici koja traži krov nad glavom, već klijenteli koja kupuje utisak. To su uglavnom advokatske kancelarije kojima je potreban mir i autoritet čiji privid daju stari zidovi, ili kreativne agencije koje u visokim prozorima vide inspiraciju. U salonce vole da se useljavaju i strana predstavništva koja na taj način žele da demonstriraju stabilnost. Za njih, salonac nije trošak, već marketinški alat. Zbog toga su spremni da plate zakup koji je za pojmove prosečnog građanina misaona imenica.
Međutim, kao i što objašnjavaju upućeni na tržištu nekretnina prodaja je sasvim druga priča. Salonski stanovi se na tržištu u tom segmentu pojavljuju samo na kašičicu. Vlasnici ih čuvaju kao porodično srebro, a kada se oglase, kupci nisu ljudi koji mere svaki evro kredita, već oni koji trguju gotovinom. Kupovina salonca nije investicija u oskudicu - drugim rečima sve što je retko, s vremenom postaje samo skuplje.
Čak i u trenucima najvećih ekonomskih kriza, kada cene kvadrata na periferiji padaju, vrednost salonskih stanova u „krugu dvojke” stoji čvrsto.
Uroš Jovanović ističe da su salonski stanovi „trofejni” upravo zbog toga što su deficitarna roba.
„Karakterističnog su unutrašnjeg rasporeda prostorija, sa mnogo prolaznih soba, što više nije standard na tržištu. Kada je reč o ceni u odnosu na novogradnju ona nije bitno drugačija od odnosa starogradnja – novogradnja na istoj lokaciji”, navodi Jovanović.
Jelena Dukić ističe da se salonski stanovi nalaze u najstarijem delu grada, u kome je gradnja prilično ograničena.
„Odnos potražnje za salonskim stanovima i ograničene ponude čini da ovi stanovi dugoročno odolevaju tržišnim oscilacijama. Naravno sa druge strane treba uzeti u obzir i drugu stranu, a to je da u većini slučajeva salonski stanovi nemaju pripadajuće parking mesto, mogu zahtevati više troškove održavanja, renoviranja i ulaganja, te i ove faktore treba pažljivo razmotriti i ukalkulisati u konačnu cenu i investicionu isplativost”, naglašava Jelena Dukić.
Ono što je važno naglasiti je i to da renoviranje salonskog stana nije običan zanatski rad, već se pre može nazvati restauracijom. Zamena originalne stolarije, koja često mora da prati stroge uslove Zavoda za zaštitu spomenika, ili vraćanje u život gipsanih ukrasa na plafonima, košta prilično.
Infrastruktura je često stara koliko i sama zgrada, pa se investitor suočava sa lavirintom loših cevi i nesigurnih instalacija. Ali, paradoksalno, upravo ta težina renoviranja dodatno podiže cenu finalnog proizvoda. Onaj ko prođe kroz taj proces, na kraju u rukama ima unikat koji na tržištu vredi mnogo više od prostog zbira uloženog novca i rada.
Poseban fenomen je to što ovi stanovi ignorišu moderne standarde funkcionalnosti. U novogradnji se svaki kvadrat štedi, hodnici su uski, a sobe projektovane dosta skučeno. Kod salonaca, prostor se „rasipa”. U današnjoj ekonomiji, to rasipanje prostora predstavlja vrhunski luksuz i poruku da vlasnik može sebi da priušti kvadrate koji ničemu ne služe osim lepoti i komforu.
Pojavom digitalnih nomada i visokoplatežnih stranaca, salonski stanovi su dobili i novi život kroz kratkoročni zakup. Turisti više ne žele generičke hotelske sobe koje izgledaju isto u Parizu, Londonu ili Beogradu. Oni žele visoke prozore, škripavi hrastov parket i balkone sa ogradama od kovanog gvožđa. Taj „lajfstajl” momenat omogućio je vlasnicima da kroz platforme za iznajmljivanje izvuku prinos koji je nekada bio nezamisliv. Salonac je tako postao mašina za pravljenje novca koja ne gubi na estetici.
Ipak, nije sve u novcu. Postoji nešto u salonskim stanovima što prkosi hladnoj ekonomskoj analizi. To je osećaj kontinuiteta. U gradu koji se toliko puta rušio i gradio, salonski stan je svedok koji daje osećaj da ste deo nečeg većeg, neke građanske istorije koja se ne može kupiti u salonu nameštaja. Kupci tako imaju osećaj ne samo da kupuju nekretninu, već status i delić istorije koji će ostati tu i kada se trendovi staklenih fasada promene.
Na pitanje koji je današnji profil kupca salonskog stana Jelena Dukić kaže da sa jedne strane imamo kupce koji ih kupuju u svrhu poslovnog prostora, jer zbog reprezentativnog rasporeda i same lokacije, ovaj vid stanova je vrlo pogodan za različite vrste delatnosti.
„Sa druge strane, za mnoge kupce ovi stanovi predstavljaju vezu sa istorijom grada i autentičnim načinom života koji je obeležio jednu epohu. Za mnoge kupovina salonskog stana je izbor životnog stila, posebne elegancije, prestiža, jer ove nekretnine su svedok odolevanju zubu vremena”, naglašava Jelena Dukić.
Uroš Jovanović pak smatra da ne postoji tačan profil kupca za salonski stan, te da manje-više isto važi i za ostale stanove.
„Sa druge strane šarm im daje sama arhitektura i njen stil koji uz datum rođenja ove stanove čini gotovo stogodišnjacima”, zaključuje naš sagovornik.
