Njihova popularnost raste jer daju dubinu, strukturu i geometriju zidovima, a uz to ne povećavaju troškove renoviranja onoliko koliko izgled sugeriše. Najzastupljenija primena i dalje su dnevne sobe i trpezarijski prostori, gde se lajsne koriste kao ramovi, vertikalne linije ili modularni paneli koji razbijaju ravne zidne površine.
U stanovima novije gradnje posebno su popularne tanke, minimalističke lajsne koje prate jasne pravce, od poda ka plafonu, oko vrata ili kao akcentni zid iza TV zone. U starogradnji, lajsne se koriste za povratak saloncu karakteristične plastike, ali u savremenijoj, pročišćenoj formi.
U praksi dominiraju tri grupe rešenja: poliuretanske lajsne kao najlakše za obradu i montažu, MDF paneli kao idealan izbor za akcentne zidove sa vertikalnim letvicama i drvene dekorativne obloge koje se uklapaju u tople, modernističke enterijere. Poliuretan je najrasprostranjeniji jer je lagan, ne upija vlagu i može da se farba u bilo koju nijansu zida. MDF je izbor za zone koje moraju da izgledaju premium, dok drvo donosi toplinu i vizuelni kontinuitet u prirodnim tonovima.
Trošak zavisi od materijala, obrade i kompleksnosti. Poliuretanske lajsne su najpovoljnije i kreću se od 500 do 1.200 dinara po metru. MDF letvice za vertikalne zidne panele koštaju od 900 do 2.000 dinara po komadu, u zavisnosti od širine i visine. Drvene lajsne i paneli su najskuplji segment: cene se uglavnom kreću od 2.500 do 6.000 dinara po metru, naročito kod punog drveta ili furniranih sistema. Ugradnja je jednostavna, pa radovi retko prelaze 6–10 evra po metru.
Lajsne nisu dekor iz prošlosti, danas su arhitektonski alat. Dodaju strukturu zidovima, vizuelno šire prostor ako su pravilno raspoređene, a mogu da sakriju tehničke mane i spojeve. Dizajneri ih biraju jer omogućavaju da se i najjednostavniji zid pretvori u kompoziciju koja daje karakter prostoru, bez velikog budžeta i bez uvođenja teških materijala.
