Iako formalno još nije deo TEN-T evropske mreže, ovaj koridor ima status međunarodnog infrastrukturnog projekta u fazi realizacije i predstavlja osnovu za buduće povezivanje četiri države preko Jadrana. U praksi, njegovu okosnicu čini autoput A2 „Miloš Veliki“ u Srbiji i autoput Bar–Boljare u Crnoj Gori.
Do sada je u Srbiji izgrađeno i pušteno u saobraćaj više od 120 kilometara autoputa, uključujući kompletan pravac od Surčina do Požege. Prva završena deonica bila je Ljig–Preljina, otvorena krajem 2016. godine, čime je autoput prvi put stigao do Čačka. Nakon toga usledile su deonice Obrenovac–Ub i Lajkovac–Ljig koje su 2019. povezale ovaj pravac sa beogradskom obilaznicom, a iste godine otvorena je i deonica Surčin–Obrenovac. U 2022. godini završen je krak Preljina–Pakovraće, dok je u julu 2025. saobraćaju predat najznačajniji segment — Preljina–Požega — koji je put produžio dublje u Zapadnu Srbiju i uspostavio vezu prema budućem planinskom delu trase ka Crnoj Gori. U Crnoj Gori je u funkciji prioritetna deonica Smokovac–Mateševo sa 41 kilometrom tunela i mostova, što predstavlja najteži građevinski deo na celom koridoru.
Najkompleksnija preostala etapa nalazi se između Požege i granice sa Crnom Gorom, preko Arilja, Ivanjice i Sjenice, gde je predviđeno više od 50 mostova i tunela. Projekat je u fazi redefinisanja trase i finansijskog zatvaranja, sa okvirnom procenom vrednosti od preko dve milijarde evra. Crna Gora, paralelno, planira nastavak autoputa Mateševo–Andrijevica–Boljare koji će se direktno spojiti sa srpskim autoputem.
Ukoliko se ugovori i finansiranje zaključe tokom 2025–2026. godine, realan scenario završetka celog pravca od Beograda do granice sa Crnom Gorom je 2028–2030. Deonice kroz Rumuniju i proširenje mreže ka Bukureštu zahtevaju odvojene dogovore, dok italijanska strana već ima razvijenu infrastrukturu između Barija i unutrašnjosti zemlje.
Drugim rečima – koridor XI već postoji u fizičkom obliku na više od polovine trase, ali tek sa početkom gradnje Požega–Boljare može se govoriti o kompletnom kopnenom koridoru od Jadrana do Dunava i dalje ka Rumuniji.
Drugim rečima – Koridor XI već postoji u fizičkom obliku na više od polovine svoje planirane dužine, jer je kompletna trasa od Beograda do Požege i deonica Smokovac–Mateševo u Crnoj Gori već izgrađena i u funkciji. Kada se sabere trenutno operativnih oko 160 kilometara autoputa, jasno je da projektni okvir više nije samo vizija već realna infrastruktura na terenu. Međutim, tek sa početkom gradnje sektora Požega–Boljare, koji uključuje najzahtevniji deo trase kroz planinski masiv Zlatara i Peštera, može se govoriti o potpunom kopnenom koridoru od Jadrana do Dunava, a time i o direktnoj drumskoj vezi sa Rumunijom i srednjom Evropom. Taj segment je ključan jer predstavlja kariku koja spaja Srbiju, Crnu Goru i Evropu u jedinstvenu logističku osovinu — i od njegovog ugovaranja praktično zavisi trenutak kada će Koridor XI iz statusa „delimično izgrađen“ preći u kategoriju „međunarodno funkcionalan“.
Kada se završi, ovo će biti prvi direktni autoputski spoj Jadrana sa Srbijom i Rumunijom, čime će region dobiti novu logističku osovinu nezavisnu od Koridora X. Srbija dobija kraći izlaz na more, što može smanjiti transportne troškove, ubrzati protok robe, povećati konkurentnost izvoza i učiniti zapadnu Srbiju privlačnijom za industriju i turizam.
Crna Gora dobija snažan podsticaj svojoj luci Bar koja bi, umesto da funkcioniše kao usko nacionalno pristanište, mogla postati regionalni hub za srednju Evropu i zapadni Balkan. Otvaranje koridora podiže i vrednost turističkih destinacija duž trase, skraćuje vreme putovanja i povećava ukupnu bezbednost saobraćaja.
Na nivou šireg regiona, Koridor XI funkcioniše kao paralelni, strateški pravac u odnosu na već izgrađeni Koridor X. Time se otvara prostor za preraspodelu transporta, rasterećenje postojećih ruta i za jačanje uloge Srbije kao tranzitnog čvorišta. U kombinaciji s razvojem železničkog saobraćaja, dostupnosti luke Bar i ekonomskim zonama u zapadnoj Srbiji, ovaj put bi mogao da postane jedan od ključnih motora rasta BDP-a.
Srbija i Crna Gora već danas koriste delove ovog koridora, ali ključni učinak bi došao tek njegovim kompletnim zaključenjem – kada bi roba iz Italije mogla kopneno do Srbije za manje od deset sati, a pošiljke iz centralne Srbije do mora u okviru jednog radnog dana. To bi Srbiji dalo infrastrukturu sličnu onoj koju imaju zemlje sa direktnim izlazom na more, bez fizičkog izlaska na obalu.
